Топола

198

БЕ3ДУ Ш Н И Ц И

Веља Смпљин бпо је човек по нарави благ и добар: он никад није, што но кажу, ни мрава згазио. По имању рачунао се у средње људе; али се на кући држао уредније но и најбољи газда у селу. Вељо је био отарешина у задрузи. Кућа је ова била чувена са поштења и са правичности. Кажу да нико никад из његове куће није ни зашта на суд потрзан: ако је да се пореза плати Веља је први; ако је да се на кулук или другу каку селску работу изађе, Вељина кућа не изостаје; ако је да се сеоскп потес заграђује, његове су деонице и најпре п најбоље заграђене.... Вељину стоку нико никад нпје у штетп хватао и у обор догонно : а његовп млађп нису хтелп ни туђ зелењак убрати, а камо ли што туђе украстп. Таква беше кућа Веље Смиљиног. Вељу су прозвалп „Смиљин” по његовој мајцп Смпљп. Она му је п сад жива. Отац му је умро у првој колерп, а два стрица мало доцнпје. У кући осташе ситна деца: Веља од 7 година п три брата од стричева један од четпрп а два близнаца у трећој. Па и стрпне му некако у скоро помреше. Еле сва кућа и ситна деца остадоше на Смнљп, Вељпној мајцн. Она је децу однеговала и очувала, и сина оженила, па му после сву управу кућну предала. Веља п своју браћу пзжени, и тако је сад пуна кућа чељадп које људп, које жена, а које деце што им их је бог поклонпо ; и нпје се знало, које је од кога угледније, виђенијо и поштенпје... Задруга Вељина личила је на оно младо и одрасло дрво ком подземни црв нн једну жилу прогриз’о није , па се за то грана п зелени да га је милина погледати.... (( Шта ли то сад хоће ова бубица што никад ни смрди ни мирише ?... Ту има нешто.... Чекај видпћемо !... ако га ђаво понесо на ону страну што ја слутнм ... Хе, неће самлети нека не мполи !... Али опет није. Веља се никад није хтео мешати у моја посла, ја се плести у „званичан” рад какве било власти. Он од