Топола

207

НА ГРАНИЦИ

раздавао, и суме које су Черњајеву потрошене на сам чај, шећер, лимуне и рум, просто су баснословне, јер самовари не престајаху радити од раног јутра до мрклога мрака. Један момак беше нарочито погођен да кува чај, и он је једва стигао да најами довољно чаја. На западној веранди и на њеним северним басамацима од цигл.е могао је човек свако јутро до подне видети најживљу слику. Гомиле ОФицира долазе, одлазе, шале се, певају, дебатују, свађају се, грде се, мире се, просто џумбус. Са веранде улазило се у један узан али дугачак ходник, који целу здраду делиградску дели на две полутине. Одмах десно у ходнику имају врата кроз која се долази басамацима за на таван. На томе грдноме великоме тавану бнло је пуно дугачких чизама, бунада и полушубака, у опште војничког одела и обуће за зиму, што је ђенерал Черњајев куповао за словенофилске паре. Тим магацином на тавану управљао је један дежмекаст, црномањаст руски оФицир, мајор Шарапов, који се одликовато својим врло крештећим гласом, и орденом Св. Станислава о врату. Осем тога имао је лепе црне бркове, и много ситнијих ордена на прсима. Он је дуго ишао у униФорми руској. Славан је то био магационар , такога магационара ти нигде на свету не ћеш наћи, што рекао Гогољ. Ко год је хтео потрудити се до на таван главнога штаба п начинити (( расписку”, могао је узети шта је хтео. Како су за егзистенцију тога магацина знали само „штабније” и неки од руских добровољаца, то су се онп благовремено снабдели. Остали руски добровољци (о српским воЈницима и да не говорим , за њих таЈ магацин ниЈе био ни намењен) дрктали су од зиме у октобру, стоЈећи на киши и суснежици у блату до чланака, а кад дође ђуниска катастроФа, ниЈе могло да се наЈами ДОВОЉ.НО кола да спасу из Делиграда чизме и полушубке, које беху иретекле.... Било Је свега доста, али не беше никаквог Немца да заведе (( порЈадок.”