Топола

243

Н А Г Р А Н II Ц II

Пошто сам с тешком муком растерао беспослпчаре п дозвао једну болничарску патролу са носилпма , дам скпнути арњеве п попнем се на главчпну од точка да впдпм шта је. Беше то старац један у издрпанпм хаљинама с обријаном главом с ужасно преплашеним усплахиреним лицем. Не разумевши шта је говорио замолим г. Мпноглића да му каже турски нека се ништа не бојп, да ће га одмах однетп на завојиште и одатле у болницу. Су, еФендм, су ! То разумедох ија да значи ; „Воде, господипе, воде !” Дадосмо му воде, и пошто сам се уверио да му је повреда прелом једне бутњаче, наредих да му се на завојишту делпградском начинн гипснп завој. Али пре него што смо га кренули дође заповест од ђенерала главнокомандајућег, да се тај рањени Турчпн однесе команданту Делиграда. Ја га отпратпх до колпбе потпуковника Николпћа држећи да ће га тамо узети на испит, па да ће га посло предатп мени. И доиста чим сам га спустио на носилима пред канцеларијом делиградскога команданта, и покрио га једнпм ћебетом (сав је сиромах дрхтао од зпме) отпочеше га саслушавати. Потпуковник Николић повучо ме на страну, па ми шану : То је нечувени скандал! Ђенерал хоће да се убије тај Турчин ! Ја се окамених. Не може бпти ! Рањеника убити ? Па по чему ћемо се разликоватп од турских зверова ? Ни по чему. Онда ћемо бити на једном нивоу. —Да отрчпм ја до ђеперала, можда ћу успети да га одвратпм ? Та то би било нечувено, срамно убијство, које би окаљало идеју за коју ми ратујемо. Та ми смо се ономад тужили, што Турци не поштују женевску коивенцију !...