Топола

248

ДЕЦА РОБПЈАШИ

Ђока гледну кроз прозор, па угледа децу. За тим се нешто размишљаше, као да се нечега сетп; насмехну се, па онда отворн прозор и викну: Е, децо море! Куда ћете? Одпте амо .. Деца на тај позпв застадоше малко. Окретоше се, па онда, готово бојажљпво, уђоше у каванпцу. Охо... децо, где сте то били? упита пх благим гласом кавеџија. Ето, куповали смо тајин од војнпка. Па куда ћето сада? Кући. Гле, па ја једнога од вас познајем прпхватн кавеџија. Ти старији. Тп се, мпслпм, зваше Милан. Је лп? Беше ли то оно син Петра ћурчије? А?... Јесте, чича одговорп онај старпјп дечак. Гле, молпм те, сад се сећам, скоро су те оно пустили пз полиције Је лп? А? Милан оборп главу на ниже п додаде: Јест, отац ме је био затворпо, што нећу да служим мајстор Јању папуџију. Сплом хоће да ме натера, да му чувам децу, да вучем воду, да пздпрем по цео дан, а од заната ништа. Море, дете, данас се сплом нпшта не да пофтићи прекпде га кавеџпја. Јест наставп дечко четирп годпне сам га служио, па нпшта. Не знам ништа. Нитп сам се чему „ 7 V научпо, а требало бп већ да сам кал Фа. Знате, ја се онда наљутим, па узннат нећу на занат. Отац ме је тукао и тукао, ал’ ја нећу никако. Ја сам хтео да учпм у штампарији. Оно, тамо је п тетка Саветпн спн, па пма добру плату, али менп отац не да. Зато ме дотера у полицију. Тамо ме затворише десет дана. Хранише ме, па ме опет пустпше. Шта ми могу? Нпшта.... Бога ми баш нпшта додаде кавеџија , гледајући га пспод очпју.