Топола

257

ДЕЦА РОБИЈАШИ

несташно, хитнуло се каменом па разбпло у суседа прозор. Да је сад ту мајка , она би ту већ знала утншати, •ствар намирити тако, да отац и не зна. Али маћеха једва дочека такву прилику. Суседи внчу, а она их повлађује. Други пут се дете потукло на улици са другом децом. Трећп пут одоцнило од школе. Сиромах отац дође уморан кућп , а жена му стане пунити уши запевком: како му је син неваљао , како се туче са суседном децом. како бега од школе , и како га впше тамо учитељ неће ни да прими. Причајући све то мужу , осетљива маћеха удари у плач: како се је у несрећан час преудала и т. д. Муж то све слуша и стишава. То бива тако данас, тако сутра. Пајзад му се досадп. Ухвати дете. стане тући, алн му се п то досади. Он га онда ухвати за руку п преда га у прву занатлијску радионицу , коју је на близу нашао, не разбирајући много о нарави и вољи свога детета. Ништа тако не понижава дете и не убија му понос као батпне, са којпма су неки по неки милостивн родитељи врло издашни својој деци; а деца без личнога поноса од велике су штете за околину, у којој су. Ја сам хтео школу да учим говори Никола али ми маћеха не даде, п забрани мп, да се више не смем у кући задржавати. Дајде га на занат рече она оцу. Доста сп га хранио, одрастио је, сад може да ради, јер ја, бога ми, не могу га више трпети. Ја одох на ковачки занат, алп на силу. Не прође ни два дана, једно после подне отидем на чесму и случајно разбијем крчаг. Вратих се са страхом мајстору. Рекох му, да је то било сасвим не хотице, али он не хтеде ни да чује , него ме дохвати и добро истуче. Недељу дана носио сам модрице по телу од боја. Ја се онда поплашим и утечем. Али ме жандари одмах нађоше и, иа тужбу мога оца, затворише.