Топола

258

ДЕЦА РОБИЈАШИ

У затвору сам бпо заједно са некпм лоповпма и мангупима. Они су били већ људи али ја најмањп међу њима. Пспрва ми је два дана бпло тешко врло тешкоПлакао сам, молио сам да ми зову оца, алп они не хтедоше. После ми је бпло већ лакше. Доцније сам се упознао са онима у апсу. По цео дан причали су: како ваља красти ада се не ухвати, како треба прескакати зпд, како треба турпијом кључеве стругатп. па да се свака брава отвори, како се треба критп, бегати од патроле и т. д. У почетку мп је било страх, када су ово причали, све сам се плашио од њпхових речи , али после петога дана већ сам волио да слушам оваке приче. Када је прошло десет дана, дошао је отац, прпмпо ме је из полицпје и одвео опет код оног пстог мајстора. Тамо сам био за неко време. Једнога вечера пошље ме мајстор у дуванџиницу , да му купим Када на улицп ја сретнем онога Жикицу што је био онда са мном заједно у апсу. Са њим иђаше тада и Бошка Куљевић. То је онај, што се хвали да је у апсп рођен. Ова двојица чим ме угледаше салетеше ме речма :. еј будало, зар си ти опет код мајстора. Ја када чух те речи утекох од њих. То је било једно вече. Сутра дан моја маћеха пазаривала нешто по чаршији, па онда сврати и, у наш дућан. Ја се зарадовах, кад је угледах, и притрчах , да је у руку пољубпм. Она трже руку, па се окрете моме мајстору : —Је ли, матторе , рече она, како те сада слуша ова хуља? Нема њему ништа без батина, Одадери ти слободно. Месо твоје, кости моје. Туцп, чим не слуша. Мајстор се насмеја, маћеха се насмеја, а мени ударише оузе на очн. Сетих се моје добре мајке. Сутра дан одох на чесму по воду. Она моја два познаника из затвора опет ме сусретоше: Је ли ти море говораху ми зар ти баш хоћеш да будеш мајстор ?•