Топола

158

вари, скамењени и јеткп. «Камо ве главари» викне прото Абрамовић «та Мошковпт оцрнп нам образ, Какви је год Шћепан, ми га једном зацарисмо и дадосмо му тврду вјеру. Од њега се народ бојаше, а он цареваше јевтино. Ако погине Шћепан и ми ћемо уза њ којп смо судилп п господовали. Но отворимо очп и впдајмо се док је раније.» А Назо Богдановпћ: «Виђесте ли како га тури онај Мошковит врх себе у тамницу? Ја нпјесам нпкад чуо да се сужњп затворају врх себе, но пода се. Да он нпје цар не бп га генерал прппео да врх њега стоји. Алп ко је впшп он је свуда впшп, бпло п у тамнпцп. Донесе га неко чудо да га међу нама улови, да превјерпмо и да се обручнмо. Но хајде да га вадпмо из оне клпјетп ако ћемо п сплпмице.* II дпгну се да пду, но поп Андрпја 'Бурашковпћ, меке наравп, скротп пх. «Не лудујмо, но се разаберпмо. Одвојмо се ми пет шест стараца, пак пођпмо код Долгорука п помолпмо га да нп дарује Шћепана; пак ако нам га не пустп, можемо опако кад драго.» На ту попову пристану свп, пак од њих се одвоје осмпна, пођу код Долгорука, сннме капе, а проговорп Ђурашковић слаткијем гласом: «Дошлп смо, свпјетлп кнеже, да те лпјепо помолпмо од стране народа, да нам пустшп Шћепана. Тп нас завадп Турцпма пак ћеш брзо, ако Бог да, у Русију, а мп остадосмо спротнп п бесуднп. Ко је год тај