Топола

165

Јве варају пли што пм нпје мило с Богом ратовати. Мп спромасп носимо им колаче да нам не пакосте, јер мп један дјед вељаше: спнко, ужди свецу једну свијећу а ђаволу двије. Та ме је кућа копала од Косово,, пак да јој се удворп, поведе ме дјед још дјететом у Бубпћа да ме шпша, и тако се тобож окумп да се биједе прођемо. Јошт се помињем, као кроза сан, каква рпа људетине ту -бијаше. Бпо као овца, голобрк, а пале му чуппне низ рамена; спуштио куљу, а прси му посуте жутијем прашком, што просипље кад духан смрчка у поздри. Сједијаше на једном столу, утонут као у јаслима, а омотан у једној риђој косматој вупетпнп. Капу на•био до обрва пс њом клопава уха до по њих покрпо, а о нос објесио округле наочаре. И сад ми се чинп да ме прати воња с оне телесине мртве п лијене.«На то Грујо уздишућн: «Јаох витешке невоље! Тако ти је побро по Хрцеговинп и Арбанији, у сву госпоштину српску ударп грои нз ведра неба, сви редом превјерпше. Ченгићи, Љубовићи, Вуковнћи, и многи други посташе аге п падишине спахије, тер су народу хуђи но Турци дошљаци. Кад Бајо(Балша)зећанин пропаде, а градовн бановине Скадар, Драч, Уцињ, Будва, потпану Млечићу, Дубровчани, овиваздашњи српски пријатељи, превезу из Пуље под туђим пменом крадомице Стевана Дрнојевића, сестрића Бајова (Балшина) а зета бана Скендербега, искрцају га ноћно под Паш-