Топола

167

ракије лозове патрирпрп васеленскоме, што ми је у кући заспо ево петнаест дана. Сад је у нас, чоче, засјела рпа господе: цар, књаз, два патрпке, пећскп и цариградски; ово бп много било једној краљевпнп,'> «А да ну богати Грујо» поврне Лука упртпјем очима «причај мп што је тамо горе у вас нова?» «У нас, богу хвала, како тп кажем добра доста. Зацарпсмо Шћепана, угостпсмо Долгорука, пренесосмо пећску столпцу. Сад у нас господе као малога боба; но су ти брате празноруцп, а и да пмају коју пару, седам је пута преко прста преврну док је спуште. Дошао ми је патрика у госте за грехоту, јер кућа нема за њ пнће. Бпће ми лакше на омрсак, научићу га зељу и сланпнп, Човјек пао годпнама, изнемогао што од старости. што трпећи зулум паше Елрамана; по сву ноћ Богу се моли, а обдан окупи око себе ону шаку невољних гронутијех стараца из села пак им тумачи ријеч божју, и кажује како ће коме бити на тому свијету. Не би му драго живјети на Цетињу, јер је тамо граје доста, као поправ гдје пада земља да се суди, а и студен је њешто јача него у Црмници, пак ми паде једно вече изубаха на праг кутњи, омпли му село, вода п зрак, тер ми умоли оца да код нас презими и благослов остави, и рече, да ће о прољећу дићи у Русију,» «Благо теби и твом дому!» одврати Лу-