Топола

182

да не прећерам п побијеснпм, но ћу ако се изасппм, све редом; а тп ме данас одрпјешп, ако мога, да се прппестим док сам у СБијести и на штесрда...» Попадпја и Бистра слушаде су иза перде, па кад чуше да збпља неће да казује, повикаше пз једнога гдаса: «Хоћеш Богме јадан све сад редом кажпватп, пдп под камење. Гдје је бдаго што је дошдо у говеђој чапрп?» Кад поп чу да оне двпје језичнпце сдушају псповпјест, доватп штап тер за њима у поточ док пх пждене из куће, затворп врата изнутра, пак се поврати к Грују: «Нема проштења, Грујо, без исповијестп п кајања, него кажуј мени кад сп већ женп. Што ћемо оддагатп п дуљпти, што има бптпјесенас нека буде вечерас, јер Бог зна што носи дан п ноћ. Тад му Грујо каза редом све што је са Пуком говорпо, и што му се сњедо, п како је зду ноћ пмао, н којп гајетрепет п страх освојпо. «Да тп нпје у кућп патријара, ја бп могао то сам одрпјешпти кад епје него смпгаљенп грпјех. Но кад је ту он, не смијем ја његову вдаст грабптп. Него пдем да га доведем да му се исповпједаш, као сад менп; панп му под ноге п пптај проштење, ако је што чуо идп кдео, нека заборавп п откуне. То је добра душа што нп муси зда не мпсдп.» Грујо се препане: «Не попе забога, не мој га доводпти да се не помампм кад