Топола

183

га впдпл, ного ајде тп у њега, нонесп му исповпјест а донеси мпдост.» Сједпо патрпјара на горњем поду, под петрол, у двпје собпде предвојене пердом од једовпјех дасака, као двпје клијетп у поређе. У то је доба јутрњу чптао, пред пконам клањао, п црна бројаница нребаца с прста на прст. Приступи поп п стане му отпојатп до свршетка, а по свршетку метенпше и целпва му деснпцу, пак сједну оба на разговор. Заче поп првп да говори: «Ја мним, светп патрпјаро, од кад те Бог донпо међу ову сиротињу, да сп проучпо до јутрос п нашу простоту и наше пороке. Присиљени од турског бича да живимо у овој планини на кремену од пушке, гладни, голп, босп, најљепше врлине душевне, што су Србима природне, можемо за час заборавитп, алп нипошто пзгубити. Простота п снромаштво могу нас наћератп на какво зло, но опет урођена ћуд јуначког поштења, не дава да га испунимо. Овако тп се збило с домаћпном Грујом. Ђаво, којп ни оре ни копа, него настоји да танће кршћанске душе, преласти га, пошто се обу у аљпне његова најузданијег побратима, да тебе, божјег светптеља, прода Млечпћу за новац. Но тек дома дође, свијест гријеха не даде му мира, поче да се од злог навјета стиди, каје, плашп, док ударн у махнпти вјетар. Ја мним да ће преминути јер је у злој кожи, пак моли да му опростиш и покору даш, да га причестпм и средим, ако