Топола

297

њу поп. «Не бих ја приписао из туђе главе, што не иујем од Мијата, да ми господар поклони Црмнпцу, то ли за те твоје шупље перпере. Оставио сам волове под тељигом, да прпје дођем у ову пустињу, да ти домаћлна жива затечем и да га средим; пак једва чекам да се иза дневи вратим, да ми ко оне рањенике не зајми; а ти ме заговараш п наговараш. Не ћеш да кривиш красте и злу срећу; јер им не можеш пигата, већ трпјети и разабирати се; пак би сад хћела да ти ја помагам потварати праве љу ■ де, да искалиш то твоје погано и отровно срце, жено богомрска да те анатема!» Кад то изрече. обрати јој плећи, па окрену к Спичу, а Мијатовица за њим : «Чуј, попе, остало мује једно чаме иза бабе Цвијете (у кам се станила!) које ни пири ни вири, ни расте пи преде; но ако дочека оружје као што пе ће, нагнаћу га клетвом и укорбом да освети оца, ако ће ме на том свијету млини мљети.» Ону псту ноћ почне Мијату хропња. Жена му је врх главе држала зубљу повикујући: «Куни кнеза и сељане, којпсу те суду облагали и господи омразили; ко зна да им једна од стотине не прионе!» «Буци се с крај мене, зли језиче, пусти ме да с миром умрем! Доста сте опанака раздрли, главо и ти, док сте ме овамо сутурисали. Није мени крив ни кнез ни сељани, него ти која ме омрази са свијетом. Сва-