Топола

326

скога зулума из опустошенијех манастпра горње земље и доиошенпјем благом повећалп превлаики самостан, надајућп се (а ко се надао не би?) да су прпбјеглп под закрпље човјечне и просвијештене владе, под којом би проживљели и вршплп дужностп свог реда. Једно јутро по часовима, изиђе пгуман манастпрскп да се прошета нпз пољану, гдје је просуто мртвачко гробље. Еад бпо код уласка, међу два впсока ћеперпза, зазрпје чоека гдје прам њега управо коња јездп. Повиђе под руком, да му сунде очп не заблијешти, упознаде Друшка, пак се повратп у ћелију, да се с њпме не срете на пут. До мало уљегне п Друшко за пгумном у ћелпју, повучен и као претворен. Метанпше трп пут док се прпближн пгумну и сваком удари челом о под. »Оче пгумнеП викне Друшко жалостнпјем гласом. «Сагрпјешпх Богу и тебп п нпјесам достојан назватп се теојијем спном! Наведе ме љута невоља да се свађам с овпјем храмом, да га себп затворпм, и да немам уњ прпступишта, нп свратпшта, нп уточпшта као остали хрпшћанп. Од страха и зулума господе которске просух очпнство и матерпнство, остадох да хранпм седмеро на куппцп п мрежп, наједпх вас, затворпх цркву а на себе навукох божју срџбу, а они да пкако могу објесплп бп ме сутра пред Еотором, да ме нпје, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузп но по својој мплостп, намјерп ме на