Топола

211

говоре само они мушкарди, који нису ожењеии. Ја се дичим да сам један од тих; па иа колико да ме пријан ми Еврипид превазнлазн иначе у мудрости, што се тиче жена, ту ја. јер је он ожеаен, имам предност непристрасностн. Како је даље и Перикле ожењен a Аспасија удата, то сам ја овде једини, који изгледа позван да се заузме за род што гони Еврипид. Ја дабогме немам за то довољно беседничког дара те бих чнсто волео, да је Протагора ту. Тај би нам задело умео величати жену као даровалицу најслађих радости, као управилицу најлепше среће, као чуварицу божанскога блага лепоте и уживања на земљи, као утеху мужевљем оку, као одмор његовим напорима, као лек његовим мукама. »Да диван ли је створ,« рекао би »лепа жена! Свакии атомом бића свога уме да занесе. Биће јој је сушта милина . . .« Тако би рекао Протагора. Еврипид напротив вели: »Жене су сфинге; имају умилно лице и меке груди. но уз то оштре канџе.« Не би ли било слободно, рећи обратно: жене имају до душе оштре канџе, али умилно лиде? Што да човек радије не стави главну тежину на добро у жена него на кло им? »Треба им подсећи канџе!« вели Еврипид. То би им могло шкодити а ко зна, би ли им то одузело и душманску им ћуд? Не би ли било боље, правце ићи за тим, да се те њихове ћуди поправе ? Канџе би онда саме од себе