Топола

229

говоритн овде у волу урођеница атинских жена ?« Ово питање Елшшичино одмах је јако утедадо те се многе од жена, живо машући главом, стале чудити, како то да им није то одмах пало на ум. Елпиника пак настави: »Како сме Милићанка и помислити, да нас овде учи памети ? Сме ли она с нама стати у ред? Је ли одрасла с нама? Је ли с нама од детињства делила ваше обичаје, наше светиње? Ми смо Атињанке: ми смо од осам година понеле свету ■одећу арифора, ми смо од десет година млеле жртвено брашно у Артешидину храму, ми смо о Брауројевој славн као шипарице тој богињи, ми смо ишле о литијама панатинеја и носиле котарице. А та ту?Таједошла из туђине, без божје пратње, без божјега благослова, левента једна, опака и лукава, па хоће сад да се наметне у наше коло, што је умела да залуди Атињанина те ју је узео у кућу против закона и обичаја? Мирно, ал не без поругљива осмеха одговори Аепасија; »Имаш право! Ја нисам одрасла у потмулој пустоши атннске женске избе; нисам у шафранастој хаљиници била на вашим Брауројевим славама, нисам о вашим панатинејама носила котарицу на глави ни венац увелих емокава око врата, нисам с вама урлала по врово-