Топола

241

»Од кад се то,« рече Аспасија смешећи се, »Перикле дпви па чак и завиди суровим и простим људима с оне стране Истша? Буди ти без бриге, пријашко! Пусти ти њих, нека се рву и боре, еолико хш је воља. Над њнховим тавним висовимане светли као над атвнским акропољем победоносна светлост Паладе Атине /« С јаком се пратњом кренуше иутници сутра дан у јутру из Коринта, да весели пођу у земљу Дораца преко арголских брда. Аспасија попајвише није хтела да седа у носпљку, коју је Перикле у љубавној бризи наручио био за њу и коју су робови или мазге могли носитн ареко теготних пруга по гори. Било јој је милије јахати на иазгп уза свога војна. Па тако су јездили, поверљнво се разговарајући, кроза шуштаве горске шуме, у сусрет току потока, који су јурили у поноре, долазили су преко стрмих окомака и шумовитих главица до слободних висоравања онда опет кроз кланце и долипе, где су олеандрово и лентисково жбуње и дивље крушае прево тавне путање увијали и уплетали једно у друго своје сеновито грање. У таквим суморним земљиштима продирао је тек по који ппглед из очију срчане Аспасије, нешто страшљиво испитујућн у жбуње, да не ће можда тавап лик каава арамије исЕрснути оданде. Тада би се Перикле насмешип па би, иогледавши на дооро наоружану, сигурну пратњу,

Аспасија IT.