Топола

243

залива указивали се освитни обриси силних главида. Чудноват осећај обузе путнике. Погледи им бејаху упртн на снви стеновити вис Мнкине а тражаху трагове краљевсЕим дворима Пелоповића и свнм другим неразоривим остацима киклопских спремишта, гробова, зидова в сводова из прастарих времена. Кад су стигли у саму Микину, већ се био ухватво мрак, Стојали су на стеновитом вису, где је готово неугодно и плашећи у сутону утецало сиво, маховином и бршљаном обрасло, од горостасних, али правилно сасечених хридина наслагано стење. Па ппак нису хтели да сиђу до станишта оних неколико Микињана, што се још бавили у давно опалом и опустелом краљевском граду Атрејевића Иерикле и Аспасија закључише да млаку летну воћ проведу под шатором у близини тих часних остатака из прошлости. Но иосле се роди месец те обасу и стење и сам вис и све главице унаоколо око Аргоса и долину међу њима све до удаљенога залива белом сјајеом светлошћу. Ма да су били уморни, нису могли ни Перикле ни Аспасија да се одупру намами тог чаровног месечева сјаја. Црпли су нову снагу из чудновате узбуде својих душа. Још пре неколико дана били су у жагорастој Атини а сад стоје на развалинама Микине у самртној тишини и самоћи арголских брегова а око њих гроза