Топола

на низбрдици му, до часне још читаве округле зграде, која је била уједно и благајница и костурнпца Пелоповића. Кад се Перикле и Аспасија приближиди тој згради, застрашпо их је лик горостасна човека, који је лежао код капнје а у пола се дигао, кад се прпблнжили странди. Човек је тај подсећао на Омирове оријашке ликове, који се један на другог бацали хридивама а потомци им нису могли да скину те хридине с њих. Перикле га ослови и, кад се мало с н>им разговарао, опази, да ила посла с просјаком који туда лута по бреговима око Аргоса. Удови су му јадно били покривени врпама, а гараво му лице као да је разглодао ветар и олуј. Такав је можда био напаћени лутало Одисеј у онај час, кад му се потопила лађа,те се спасао на копно, по што се данима пливајући рвао са морем а оштра му вода удове опустошида. Стари чудновати, горостасни просјак рече, да он чува Атрејево благо и без његове се саизволе нико не сме приближити вратима благајнице. Па онда поче бунцати о голему златну благу, које још једнако лежи скривено по тајним скровиштима тих стена и које би нашлаца начинило најбогатијим од свију људи, војводом и краљем у Јелади, наследником и последниеом Агамемноновим. Смешећи се рече Перикле Аспасији : »Свакако је Микина у прастара времена чувена као

24б