Топола

вије прозб рила узвишена простота ни из чијих уста него из његовнх.« Ту прекнде Аспасија Перикла у похвали му. »Дозволи,« рече, '>теби је овде излетела реч, коју не смем признати и коју ћеш можда и ти сам радо повући. Омир нитије безазлен, нити прост, бар не у оном смислу, као можда образници пре Фиднје. С Омиром је, да употребим стару присподобу појезија искочила из Зевсове главе у пуној зрелини. Његова је беседа пространа, богата, звучва. Описи су му покаткад исто тако сјајни као живахни, а има места у Илпјади п Одисији, која никоји његов потомак не ће превазићи што се тиче риторске дивоте израза. Па тек његова речнлмст! Зар беседе, којима срдитога Ахилеја хоће да приводе, да се врати у бој, и одговор, који он даје, нису ремеци? И то не само по полету ; него и по распореду и силној снази доказивања јесу и остају узори усавршене речитости.« »Што та ту збориш, истина је!« рече Иерикле. »Па ипак Омир има некако опет оно, што ја зовем узвишеном простотом. Можда је то тајна највшпе уметности, да вроз усавршени дивот-стил даде да пројекне јога она висока простота, а са зрелином садашњости спаја прасветску природну свежину.« По што су још неколико дана путовали, нађоше се путницн посред суровога планивскова дела пастирср:е земље Аркадије. Кроз

2бб