Топола

257

љенијих граница амо >виђали су покаткад главице брегова, снегом покривених. Једнога се дана беху кренули пре освитка па су ходили гором, која је била увијена у сиву таму. »Теби аао да је зима од похладног јутарњег ветра ?« запита Перикле Аспасију, која се стресала. . »Чисто се ужасавам ове тавне, пусте горске самоће!« одврати она. »Тако ми је некако, као да и ве ходимо више по јелинској земљи. те као да су нас напустили сви јелински богови!« У тај мах застаде Периклу оно на злаћену облачићу, који се указа на ивиди оризонта у далеку северу. Перикле га покаже и Аспасији Злаћени се облачић мало повелича, но стојаше једнако чврсто на свом месту и чудновато одвајаше од остгле једнолике сивине ноћнога неба. Мало по мало доби површина облачића чудну јасноћу и чвршће обрисе, који одаваху да то и није облак. Изгледаше као далека златна дубрава, по којој ходе блажени богови. И одиста, кад је свануло те се истакле дрте далекога позорја, тада се онај сјај разди у дубину па путници опазише, да то није био сталан светао облачић, него снегом покривена главица далека брега на северу, обасјана сунцем, које се још није било родило са свим.

»То је, рекао бих, главида трачкога Олимла, брега богова!* рече Перикле весело А-

Аспасија 11.