Топола

259

ликова, које су нимфама даровали пастири; ту су били повешани милодари. Перикле су и Аспасија ходили кроз хратове шуме по висовима, које је сунце на исходу или на заласку преливало читавим морем златна сјаја, и где је комад сунца кроз пукотину круне на дрвету тињао као алем, сишвући дуге зраке које је човек мислио да може ухватити рукама. Све је то њима било тако ново, тако чудновато. На ствари те врсте нису се они никад ни освртали. Једнога дана, јездећи кроза шуму, која је читаве сахате хода пратила њихову стазу, опазише путниди необично јак шумор у гранама. »Сећам се, да сам чуо за неку аркадску шуму,« рече Перикле, »која се зове Пелагос, море, јер јој безбројни врхови као море. Можда је то тај гај, кроз који сад ходимо.« Но домаћи проводичи, пратиоци Перикла и Аспасије, изјавише, да тај шум дубоке шуме није онај обични, и уједно указаше на небо, које је мало час још било са свим ведро, а сад постало без сјаја као орошен челик. Аркађани су отуд изводили да ће бити буре. Путници се сад пожурише, да још пре буре стигну у место, где су мислили да преноће. Но на скорл се шумор гаја претвори у дивљу хуку а врхови стадоше пуцкарати. Поједини малени али тмасти облади, ветром шибани стадоше прелетати паровитим сивии етиром. Сунце, које је