Топола

263

деога ваздуха небескога дође уморнима не сами нова јачина u свежина, него и добра воља. Перпкле се никад ннје осећао веседији. него овде у колеби пастирској пред сиромашком постељом, Смех Асвасијин, јасан вао сребро, чудно се мешао у идилско шукање марве из кошара. . , »Ала нам много штошта чудно дадоше богови, којима се на путу поверисмо!« рече Перикле. »Пре неколико дана спавасмо у прастарој краљевској костурници, која нас пренесе у сред Илијаде, а сад изгледа као да нам ваља доживети случаје из Одисије. Око нас лебди Омиров дух, од како смо прешли преко Истма; мени се чини, да ћемо ее на путу са свим изшенити, па кад се вратимо, нећемо више пристати уз углађене, готово мекушне Атињане!« Кад се Перикле и Аспасија, рано пробуђени лавежом пасјим и отегнутим мукањем говеђим, дигли са постеље и изашли на пространо двориште, опазилп су незграпне слуге како иду у кошару. Велик рутав пас играо се са жабом, коју је нашао у трави, још мокрој од јучерашње кише. Силно лајући и скачући часју је хватао шапом, час њушком и дотде ју је вукао тамо амо, док се мртва није изјерила на леђа. Други се пас борио или управо сиграо са јарцем. Јарац га је ударао роговима, пас је пак хлаптао за јарчевсш брадом и гледао да га угризе иа губицу. Крај бунара је седело