Топола

269

да врат и главу, место да пх увуче, кад је додирнем, свагда нспружи што већла па ме гледа бистрим очима. Стара Бауба каже да се по кад кад сам ГГан скрије у корњачин лик. Ја мислим, да и у ове има тако нешто тајанствено; јер од како ми она долази из шуие те проводи дан код мене и код јагањаца, од то се доба множи и напредује стадо за дивно чудо.« Кад су је једаред навели да прича, радо се арвадска девојчица Аспасијиним питањииа дала намамити, да настави своје чудновато и детињско ћеретање. Лепо је умело да приповеда то чобанче са озбиљнш очима о шумском и пастирском богу Пану, како се његова врула из далека тако чудновато разлеже по усамљеним бреговима, како је час милоетив, час подмукао. Причала је и о сатирима, што имају јареће ноге а иду по шумама па задиркују и гоне не само нимфе него и чобанице; тако је једаред и њу вијао, док га није расплашила угарком, који је узела из ватре, што је у шуми била запаљена еа стражу. Причала је и о нимфама, које се баве у шуми као и сатири, те по кад кад на месечини излазе пред људе, но то је несрећа, јер ко спази нимфу у шуми, на тога наиђе лудило и нема му више помоћи. Девојчина је душа сва била напуњена тим чудним скаскама и причама њена аркадског