Топола

жпвања, да се непосредно помеша мефу гледаоце у самом стадијону. Милпћанка није са толико задовољства гледала онамо доле, где се показпвала телесна снага, појачана насилном, од чести скоро убилачком ревношћу, у прашини и сунчаној жези. „Што твоје очи чисто с презрењем прелазе преко оног раздраганог света?“ запита је Пернкле. „Па зар не изгледа, 11 рече Аспаснја, „као да јелински народ, прославивши се у многом чему, што је одпста депо и красно, најдичнији венац славе чува за атлиту у Олимпији? Зар заиста снага руку и окретност ногу сме важити као највећа одлика на јелинском тлу ? „Појмим те,“ на то ће Перикле; „ти си поборница женскости и свега што живот углађава, оплемењава, улепшава. Но овде сурова мушкост слави своје тријумфе.“ „Право је дорско позориште, рече Аспасија, „такво рвање и песничање, у којем људи дотле кидншу један на другог, док им крв не појурп из грла. Имаш право, ја мрзим те игре. Где мушкост прекардаши, мени чини да није далеко ни варварство. Бојим се, да ће сурова упала са тога позоришта човекову куд све већма избезумити те је на ново одвести до дивљаштва.“ „Ти идеш сувише далеко!“ одврати Перикле, смешећи се.