Топола

„Твоме богу љубижцу,“ рече он, ~већ се одавна накањују да подигну велик храм; да том храму забат украсе слпкарпјама, обратише се на Фндпју. Овај пх упути на мене. Али су смотрени na fee причекати још коју годину, док их можда бог убплачким стрелама не нагонп, да се наново заветују. Но ако сеонда сете своје накане п мене, онда ће сликарпје онога забата за сва времена засведочптп плам, којем сам слободна маха дао, како сп ме тп осоколила, Аспасија!“ „Будп са свпм тп самр рече Аспасија, „п не слушај, шта говоре онп хладнп п строги, па ћеш створитп нешто, чему ће се дивпти чак п замерала.“ Од тога је часа утрнула п последња пскра љутњп на Аспасију у Алкаменову срцу. Све једнако ]е с нова тражпо њено друштво, разговарао с њом о својим плановима п нацртима а њена га је реч одушевљавала, поучавала и у ње је нашао, што је тако ревно тражио. Сутрадан је Перикла навео случај, те оде некуд без Аспаспје а њу оставп у друштву с Алкаменом, са Подпклптом п са још неколпко других прпјатеља, које је у Олимпији бпо затекао. После дужег разговора одоше сви, осим Алкамена, којп обичном својом живахношћу наставп разговор. Све су ватреније бивале Алкаменове речп, ■све речитији погледп му.

28