Топола

Али се Аспасија није смирила, док није ублажила олимпску збиљу на његову челу. Најзад и код њега оде у закутак ово -озбиљно узвишено, што виде уз муњу и гром, тб му у прекаљеној души оте маха дивљзњз -несравњеном образнику. Девојче из Аркадије још је и склопљеним очпма у сну оне ноћп впдело око себе ■силну светлост, чудесно састављену од злата, вилдиша п муње. Но Перикле се неколико пута немирно тргнуо иза сна. Уснио је, да се Фидијин бог дигао колики је висок па главом развалио кров на храму. Аспасија пак имала ]е други чудесан сан. У сну је видела, како Зевсов орао слетео са врха скиптру доле на подножје па онде кљуном стао вадити очи голубовима влатне, насмејане, сладосне Афродите . . .

XIX. Чедо сјајне светлости и свештеници црнога мрака.

Ове пелопониске вожње Перакла и његове Аспасије биле су чудноват противак ■оном ијонском медљаном месецу. Онде на ве,дрим обалама милитским привукла је победоносна женскост меким рукама атинскова делију у своје врзино коло; овде мефу кршним главицама горским стао је пред Перикла мушки дорски дух, пракен многим «тварима, које су биле подобне, да уозбиље