Топола

пак, при свој својој мушкој радној снази, отвореном је, племенитом јелинском душо.м пуштао' да са свију страна на’ њ утече, он је био онај, што прима. Као п сам јелицсгси народ, бпо је Перикле са прихватљпвошћу својом стављен опрек'е; па кабијеликс:и народ' н јелински дух, проживео је ион v пзменп тп\ утецаја п опрека неки развитаг, неку унутрашњу поиесиицу, којој се још tiiije могаб догледати смер и крај, а Асиасија је непбмично и непомерено чврсто стојала у најдубљој језгри своје суштине; као чаровито силна поборница јелинској ведрини и лепоти у животу. ' . ■ Није лп човек могао'застрешати, ,да ке том незнатном опреком, коју су до сад прикривале ружичне гобшве љубави и среће, некад се помутити лепа армонпја љубавног живота, која је та два племенита дивна створа спајала на врхунцу земаљскога живота? Јесте да је близу била та опасност, али оне руже љубави и cpefee као да су за нвих двоје биле неувеле, као да им, је чаррвном миомпру ваљало трајати ветатр. . Та још једнакоје Перикле био онај, што прихваћа, што прима, а Аспасија она, што победоносна дела, гато даје. У разговору се до душе често препиралп и впше пута је Перикле мислио, да је л»убљену жену придббиб за своје мишљеље и превео у свој расположај. Но најзад је кпак понајвпше увиђао, да је она била то,

39