Топола

дади и посматралп а сад се престравпше, забденуше се, ужаснуше се, стадоше дрхтати а зној им пробије чела. Но све су веЕе бивале страхоте. Из земље се наизменце дизали муњевпти сјајнп пламенови, час црвени, час плаветни, час белп или спњави, а сви страшнп, а на њиховој се светлости, површно осветљене, вифале ужасне утворе, страшила Дољњега Света: горгоне са грознпм главама, ехпдне, што се допужавале аждајским ногама, чудотворне хпмере, што су у себи спајале лпк лава, козе и змпје, арпије са големим ждрлима, које се кезпле, бледе крвожедне емпузе, лајаве псоглаве скиле п Екатпна грозовпта прплпка... Али су све једвако све ужаснпје бпвале страховите појаве. Најпосле се у бледој светлостн јавио Танат, бог смрти, под ногама му мртвачке костп а он одевен у одело црно као ноћ, чело му овенчано златоглавом, у руцп му преврнута бакља, крај њега рпф коњ, на којем јашућп летом прелеће бескрајне даљине. Око шега се пачестили његовп вернп: Еурпном, демон трулежа, један од адскпх духова, којем је бпо задатак, да са лешпна зглсфе месо до костију. Седео је на мрцинп, као но гавран плп па је алапљцво забадао зубе у крто месо. Даље се око бледога Таната наместплп: Куга, и сшвава пзнурена Елад, и Енијона, ратна фурпја. и болеснп Дерт, што