Топола

54

ухватпве, без људскога гласа, пунећи пространп простор у Ереву само тихом једноликом зуком. У пола су били само при свестн, као утонули у дремеж, у којем као да нешто мозгају и као да их до потпуне свестп може разбудпти једпно пружен пм напптак свеже жртвене крви, која се пушп. Ноћне се птице устумарале по ваздуху, п оне као сенке п сабласти. Па и рпбе се као сабластп провидшга телима омпцале тромо и немо по водама подземнпх река Те ретсе пак, што су опаспвале Ерев, бпле су: Ахеронт, река вечитога јада, сузна река Кокит, ватрена река ГГирифлегетон, п Стпг, којем је вода била црна као ноћ. По сумрачју лелујавог сеновптог света ходали су мисте као у сну а светп им је телал казпвао пут. Наједаред се пред њвма уз громовпту буку расклопи голема тучна капија. Преко тучнпх прагова улегоше у Тартар, боравпште оних душа, којима није бпло допуштено, да без бола п без радостн у поласну лебде над лпвадом са златоглавима, него су их осветнице ерпнпје одвукле бпле у дубљп јадоморни понор у аду. Бесмртно бити заплетен у точак, који се окретао вечпто стреппти од стења, које стојп над главом а сваки час прети, да fee пасти за гранама, пуним плода, што вечито пзмичу, у вечпто незасићеној жудњп пружатп руке -- у вечито залудној знојавој