Топола

што смо се надали, јави нам се жељена прилика. Још пре но што је прохујао сутрашњи дан, кећ смо увребалп били дуру, зграбили ју, везали јој око уста тканицу, да не виче, па ју нагло. одвели до шајке, која је била прикривена под стенаша. Под заштитом лрака, који се век био спустпо, ужесемо дивотнп плен у шајку па нагдо веслајукн одбегнемо мегарске обале.“ „А девојана? 11 заппта Аспасија. „Смирила се, кад је видеда, да нема куд,“ одговори Алкивијад, „ма да није била, као што смо ми мислиди, кушвена љубимица робињица, него слободан створ, синовица оном проклетому Мегарцу Име јој јс Симета аја велим, да је то најдивнија јединским не јелинским женама, али ипак зацело најджвшгја јелпнским девојанама ! Мегара ! Та је реч особено звонила Аспаснјину уху. Са јасним знацима саучешку дослушала је била Ассасија приповетку смелога момка. Многим се питањима стане распитивати за својства те девојане. Алкивпјад ју опитхгв готово заносно. Аспасија зажели, да види Симету. Радо се отмичар одзове њеној жед>и. Доведе до ње Си.мету. Девојче је било ванредно лепо, тако да се задивила и сама Аспасија. Али је девојана у свему личида неотесапу драгом камену. Та одрасла је у Мегари. Било је крај-