Топола

ње време, да је одведу оданде, ако нпје ва. љало да тај бпсер без сјаја угине у закутку. Богати је Мегарац њу још као малено дете узео био у своју куку. Боље ју је држао био него робшву, али опет не као роккер. Изгледало је, као да ју је, видевши, да ће битп некад лепота, хтео да отхранп за пусто својој похотп. Ни најмање нпје тај старп Мегарац био налпк на онога че•ститога старца пз Милита, онога ФЕлазгона, кога је Аспасија, прпчајући о својој младоети, онако топло величала. Спмета је мрзила свога стрпца те је говорплаЈ како ке се пре убитп, но што ке се пкад опет вратптп у куку свога васпитача. Аспаспјпн продирни поглед промотрио је клпце женским одлпкама највишега степена у бику те девојане. која тек ако је наврпшла бпла петнаест годпна. Из очпју је њепих сјалопсто толпко духа, колико лепотеиз црта јој. Аспаспју сву обузме жеља, да развије те дивне клпце. За час се она решила. Тек ће рећи Алкивијаду; „Цура је твоја: не толпко по отошци, колпко по рсфеној њеној чврстој наканп. да се више не враћа у дом старога Мегарца. Алп је тп још нпсп достојан. За деране твоје врсте су племенитији девојачки пупољцп, па чак п Ипонпкова жапава кћерчпца, сувпше добрп. За тебе п тебп равне постоје жене Теодотина кроја; о апх ваља, тако

82