Топола

Од отога драгога камења, Које боју никада не мења Подпгнућу до неба високу Нека стојп свету на вндпку Ппрамиду простоме вбјнику!

Ропске душе.

(Ј, Арањ). I о је дакле слободиио сунде, ! Ш ! Што нам очи бљешти, јито нас пали? У Што још никад походпло није I Тамнпце нам тужни прбзор мали? Тој светлости ми навикли ннсмо, Из Везува то је лава сама: Вратпмо -се у тамнпцу своју, Пријатна је тамо полу-тама! Па тај живот и хучни и бурни, Па ти дивљи грозовити вали, Што све руше и у бездно носе И до грла већ нас зашвускали, Та буновна п несносна вика И вечито грозничаво стан>е! Вратимо се у тамницу своју, Осама је красно жпвовање.

107

ПЕСЛВ МПТВ ПОПОВИЋА