Топола

Ево лене, гоњеног патника, Ево мене и опета тудн: Где но ко пред распетијем кале Светим страхом падам ти на грудп! .. . Под зеленим шатором мириснпм Столетњега седни раста стара Оштјена. занесена душа Лепе слпке иред очп ми ствара. Лепе слике, ал ни једна није Као што је дивно место ово: Обпчнога туде ништа нема, Узвишено ту је све и ново. Чета туге, лаганп облаци Еао мојп уздисаји лете, Остављено девојче месече ГиздајуК’ се власи своје плете. Плаво руво обукло је на се, По руву јој бпсерје треперп. Тако чека .ђувечију сунце У најлепшој надећи и верп. Час се опет у зрцалу чпстом У планпнском потоку огледа,

178

ПВСМЕ МПТБ ПOПOВШIА