Топола

Па у вељем јаду своме Само дршће, само јеца. Заман краљу свп украси. Заман пурпур, круна, престо. Хладан му је, тужан му је Сваки кутак, свако место. Заман њега светло сунце Лепе славе обасјава, Неда њему- жељна мира Нпти санак, нпти јава; Ево веће осам дана Како не мож’ ока свестп; Љута гуја коље њега Дрна грижа од савести. „Тешко мени! Однесе ме Очајности бесна река. Нит’ ће мира по менека Већ за оба бити века! Зима ми је, ко да с’ гробља Студен ветар на ме дува, А грешна ми душа јечп Као грана да је сува! Сновп еу ми мучплпште, Џелат ми је клетва јава, А њргова бледа слпка

ПЕСМБ МИТЕ ПОПОВПЋА