Топола

II жалосна п крвава Непрестано преда-мном је На ме строго оптужује, А оптужбу праведну му Жпводавнп господ чује . . . . Е па ево плашта. круне. II краљевске моје моЕи, Само једне, само кратке Дајте менп мпра ноћп! Нек ми огањ престо спали. На коме се крвда пуиш: За тренутак један само Дајте мира мојој душп! Шта су ветрп ? шта је море Еада му се валп крећу? Ал не могу впше даље, Полудећу, полудећу!“ Краљ Милутин тако збори , У поноснп своји дворп, А земља се тугом цепа, А небо у пламу гори. На двокрилна утом врата Војвода је уш’о седи, Задршће се, несретнога Милутина кад погледи.

17

ГТЕСМЕ ]\ГГIТЕ ПОПОВИЋА