Топола

Занпјали тврди двори; Људп кажу, васиона С тога тврда да се цена, У неправду шго сп свога Прогонпо сина слепа, Што си њега опрости ми Ослепитп, краљу, дао, II прпродну свезу свету Смелом руком раскидао. Па шта може краљевићу? Шта ли ће од њега бити? Зверје ће га раскидати, Вране ће му мозак пити, На погреб Ве, владаоче, Само вихар њему доћи, А небо га оросити, Оплакати сваке ноћи!“ Краљ се стресе, задрпгће се, Па из ока сузу пррди, А војвода седи клене, Клене, па се богу моли. * * На пољани окићеној Краљевић уморан пао, Не може од бола даље

ПЕСМВ МПТЕ ПОПОВИЋА