Топола

Зимско вече.

небеских звезда, сунашде је село, ДУ сивн се гуњац уиотало село; По мртвпх сокаци нигде живе душе, ј Холујпна бесна урлпне и душе. Па преврће трску кућерку по крову: Не пита, можемо л’ прпбавптп нову? Мршава се ђерма љуља п превија А кабао нразан ио ваздуху нпја; Јадоппто јене голе, еуве гране. А са њпх нескладно црну гракћу вране, Селена. очпју, звезда својпх нема. А блеђани месец, бог зна, где сад дрема, Нпје баш нп тако, ено га где спја, Ео голема каква сребрна тепспја, Ал кад осетио, како ветар дуваг* И да топовпма чак у небо грува: Увп се у облак, у траљаво руво, Па несме да пружп пспод њега уво. Мала, тонла соба, а нпсмо у мраку, Лојана свећида гори у чираку, На широком банку стари мачак нреде, Ал скакавца не.ма тамо нспод греде, ,Да цвркутом њему упада у зврку:

78

ПЕСМБ МИТЕ ПОИОВПЋА.