Топола

Веома ;чу добро. видим лу по брку. Под зеленпм столом, врло добро наше, Чупаво, големо нсето репом маше; Сад је опет на две стражње ноге стало, Чека да му вргнем хлебне коре мало. У заче.ву мајка. Углафене власн. Знак старости, круна сребрна јој краси На че.ту јој брнга, а по лпду боре, Еао какве бразде од доле до горе. С’ десне стране њојзп, ћерка, сестра седи, Па очима сузннм мајку добру гледи. Што нас тако воли, што у тешких дани С’ преелиде п с’ руке деснпде нас храни. Ја сам мајди с’ лева. Ћутим као стена: Око мене дусп мипулих времена . . Мало ниже браћа здрава, чила, једра, Очп су им бистре, а чела им ведра, Задовољство, радост њихове су слуге, Ко да нема бола, ко да нема туге. Ал узеће мајка малу чашу вина, (Тек иа дну јој видиш неколТто рубина) Па слабачким гласом овако Ее рећи: „До године опет у здрављу и срећи!“ Дај, боже, и бог д’о! И ти с’ нама, нано, Узданпде наша, сунце огријано!“ Мајка врти главом: „То би млого било,

ПЕСМЕ МПТЕ ПОПОВИЋА.