Топола

Срећи ип је давно сломпјено крило, А душа ми увек све на већој муди: У осталом свп смо у божпјој рудп . . . „Немој тако, мајко, немој, сунде моје, Та ти имаш деце, осим мене троје, Илп шта би било од тих еиротана, Да им већ сад склопи очп добра нана?! Тп наука треба да казујеш њпма, По жпвотнпм да пх водпш п} г товима, Да их учига, да су вернп своме роду, Да ко очи љубе име и слободу. Те, када бп дош-о земан да се свети, Да на бојном пољу знаду и умретп. .... Ти ћеш, брате г Бено, леиа бптп стаса,. Тп не паши брптку сабљу око паса, Већ барјак у руке, свплнп и тробојни, А за тобом Јоца палош ће убојнп. На светом бојишту јуначки се бпјте, Чисту своју крвцу лијте п пролијте. Од те ваше крви пз мушких недара, Рујна ће се ружа, верујте, да ствара, А колико тешких н дубоких рана, Јаворових тол’ко постануће грана. Кад пролеће сијне л лппа замири, Доћиће вам на гроб гуслари, пастпри, Од јавора света гусле ће да граде,

80

ПВСМБ МИТЕ ШШОВИЋА.