Топола

седина црквеннм, која су била далеко од манастира и др- ■ кава, којима својина беху (Душ. зак. стр. 21 и 84. И иоиова је било две врст е\ једних, који су служили] при црквама, које су своју дрквену землу ииале,, од куда су и потребе црквене и плаћања свештеника подмиривале ; и других, који су служили при црквама, којеЈ су биле на властелинској земли п потпадале под власт ui старање дотичном властелину. Преи су били слободни од разних дажбпна (већ по самом томе што су. црквене земле биле ослобођене од данака), и сваки од њпх; морао је имати део црквене земље (три пиве) на ужпвање! бесплатно ; а други, т. ј. они свештеницп, који су били прш цркви на земљи властеосщ, по закону су требали иматк део земле (три айве) на уживање ; али ако црква нпјев имала да д&, онда је морао дотични властелин на чијем је добру црква да издржава свештеника. Они пасу? били слободни као они прей, него су били огранипени у лпчној слободи. Тако, поп с властелинске земле није могао оставит својега властелина и отаћп другом коме. Само у том случају, кад дотични властелин нпје могао свог све-' штеника издржаватп, имао је овај право да се тужи свомо надлежном епископу, који је властелина у такој прилпци опоменуо на дужност ; и тек онда, кад властелин нпје поп слушао опомену епископову, био је поп Слободан и могао је оДлазити куд год је хтео. 1 Ну и ако их је било двојаких, с већим п мањим npaln вом па ужпвање лпчне слободе, ппак су, и једни и друггиг могли имати својих баштина и живети задовољно. Толино о поиовима по на особ. Њихови садрузи, калуђери, стајади су, међу.тпм, куу. и камо боле. Њих ни најмање није морила брига о „нас сушном хлебу“, јер се за њих други старао. Они су живелт у манастирима, и уживали приходе манастирскпх добарй којих је, дао Бог, с времена на време, све више п винта бивало. Они и ако нису лично имали нпкпква одређенн

1 Вида Гласи, срп. словесности страна 113 114. Расматрам о Душаиову законику, од Др. Н. ЕрстпЬа.

194