Топола

201

иначе, то јест, ако би меропах (земљоделац) отишао не испунивши својих обвеза, другим речима иобегао, господар, чпји је меропах био ( црква, властелин или владар ), ако би га ухватпо, по закону Душанову смео је меропха овако казнптп: Чл. 181., да га опали (осмондш), нос да му разреже, и да га нагна да опет буде његов, а друго ништа да му не учини. Да је, пак, меропеима (тежацпма) било ујамчено ужпвање личнога права, види се и из: Чл. 46. Моропсима, у земљи царства ми, ниједан власник (господар да не сме учинпти ништа што је мимо закон, а у закону Је казато шта меропах мора работа™ и даватц. Ако ли ко учини што меропху мимо закон, заповеда царство ми: сваки меропах да има право парничитп се са својим господарем, па био он цар, или госпођа царица, или црква или ти властелин, или ма ко му драго . . Од суда царског ннко да га не сме зауставити, него пек му суд по правди суди. И ако меропах добије парницу против господара, онда судија царски да гарантује (јемствује) да ће господар меропху у одређено време све исплатити, и да небе нпкако зло учинити меропху с тога што је он парницу изгубпо. б. Сокаљници, само се номињу у Душанову законику ; али још данас није расирављено питање : каква су права и дужно: ти имали. Вероватно су, држим, имали магЩ права од мероиаха, а веба од отрока. в. Отроци, иоследвьи ред у неповлашћеном сталежу. Они су, дакле, најсиромашнији земљорадниди, и они су имали најмање права, а најтеже обвезе ; а и заштиту законску најмање су уживали. Они су обрађивали земље својих господара, и све што ураде давали су господару, а за себе су задржавали само онолико, колико им је за живот потребно било. Са земље властелинске они пасу могли никуда отићи све дотле, док их властелин, жена му, или син , не ослободи отрочанства (чл. .. 1,.). Ако су имали измену се да се парниче, онда су ишли на суд к своме господару ; а само за кривичне ствари, као ; убиство, отимање, крађу ц т. д. ишли су пред суд царски.