Топола

узроке таким: нестимичшш свирепим наредбама, јер he нам на мах изпћи одговор: да их је потреба изазвала и да су оглодало свога времена. . . . Ну, у колико неке претерано строге наредбе бацају рђаву сенку на тпранско средњевековно доба, у толико и више сјаје оне диене наредбе о тачном вршењу закона, о поштовању туђе својине, о непримању мита, и тако даље. Зар се могло на пр. правичније рећи него ово; Митрополита, владике, властели, судије, калуфера, и у опште нико, да не сме радити ио миту, век ио закону; и ко се ухвати да мимо закон ради тај да се најстрожије казни, без обзира на положа ј и заслугу ? . . У кривиди је свак за се морао одговарати и све терете, који би га отуда снашли, падали су само на њ, а не на оца, брата, сина или дуге рођаке, ако би их имао. (197. чл.). 198. „Ако једаи од чланова задруге учини какво зло, онда старешина задруге да исплати штету, ако то не он извршно онај којн je зло учишю. 199. Ако властелин или властелпчнћ , био Орбин, Грк или Немац. или ма ко друга, путујући у двор к цару, доведе са собой лопова или разбојника , да се казни као лопов или разбојник. Кривично јемство и у овом случају постојало је: Чл. 200. И ко иреда сипа или брата у царски двор и упита га цар: xoliy ли му веровати? а он одговори: веруј колигсо и мени, онда, ако тај, који је ступио у двор, учини.какво зло, за н> одговара онај који га је предао и препоручио као ваљана. Ну, ако ко ступи у двор без јемства другога, на своју важност, па, дворећи дворбу у дара, као што је други дворе, згреши што, онда n.iaha сам, jep за њ пнје други јемствовао, па се не може ни тражити накнада од другог. О кривичном јемству говоре још и ови чланови: 201. Ако разбојник прође кроз државнпну „крајишникаа (пограничног властелина) и на другом ком месту ушьачка што и опет се врати патраг, онда да крајишник плати седам нута толико колико износи штета коју је разбојник учинио.

221