Топола

да кажем о томе : да ли га је издао који од његових слугу, и.шје сам бог тако судио «, а доцнпји преписивачп и настав.вачи пду још даље п, место наведених речи, имају, да су лнеки страха ради или неверства ради иобегли «, те је за то Лазар ухваћен био. Крајем XV. века Михаило из Острвиие сведочи, да је битка изгубљена за то, што су »кека госиода кроз прсте гледалав, а преводилац Јована Дуке пише, да је пздајник бпо Драгослав Нрибишиб., војвода Лазарев, али нп он то не тврди као поуздапо, јер каже да се само такав »гдас разнео био ' с по бојишту, додајући; „Или су овај глас пустили самп Турци, да би поплашили нашу војску, пли је хтела несрећа јадпих хришћана грехова 'ради њихових". На овај глас побег.ш су, вели Дучин преводилац, Вошњацн, и Лазар је по том ухваћен. У XVI веку Туберон сведочи, да је Милоша облагао код Лазара за неверство некакав такмац, а и Курипешић је чуо, да су га неки завидљивци пањкали да се тобож с непријатељем договора, ну ни један од њшх двојице не зна ништа о издајству, већ ирви приписује губитак битке томе што је војска, изгубивши из очпју Лазара, кад је хтео променити коња, иомислила да је погинуо, и поплашена побегла, а други држи, да је смрт Муратова тако заплашила Турке, да су побегли и не упустивши се у бптку ! Ну већ прве године XVII. века налазимо у Орбина добро познату народиу причу : како су се два зета Лазарева, Вук Бранковић и Милош Кобилић, ане Обилић 156 , због сво-

Iо6 Милош се. у свима споменпцпма до XVIII. века зове Кобилић плп Кобиловић. Осим већ наведенпх пзвора споменућу још и ове. У летопиоу Шимуна Клеменовића, ппоатом 15 12, чптамо: »тада Мплош Кобилић и кнез Лазар убнше цара туроког« (Агк. IV. 33). Антоније Враичпћ, 1 553 године, ппше у путопису да је Мурат погубпо Лазара (којега меша с деспотом Лазарем) и Мплоша Кобилића (Моп. Нипд. МзН

77

В У К БРДНКО вии