Топола
јнх жена позавађалн, н како Је то довело до Вукова нздајства! Од страних писаца Орбин Јепрви тврдно да Је Вукашнн убио цара Уроша, а он Је у опште првн, којн окривл.ује
8опр4огез, П, 3 0 5). II Гундулпћ га зове Кобитћем 8[а1П р1зо1, IX, 3 86), а у XVIII. веку тако га Бранковпћ назнва. У једној од своменутнх песама, записаних у Дубровппку прршлог века, Мпдош је назват 2 пут Кобп.шћем а 7 пута Кобиловпћем, а у другој 1 1 пута само Кобпловнћем, По једној од тих пеоама Вукова је жена рекла оестри, да је Мплоша родпла пастирка, и под кобилом отхранила, те се за то зове Кобиловић. У прпчи о косовоком боју нема овога одговора Видосавнна, па п пак Мплош претп Вуку за то, што његову ».магер учини кобилом’ 1 додајућп; „нека свак зна п чује н впдп, да нпјесам Мплош Кобплић него Обплпћ п правп храбри детпћ”, па и пак ое у тој прпчп назпва 10 пута Кобилић <а 11 пута Обилић). У прпчи ое дање наставља; „До т.о се доба зва Мплош Оби.шћ, а од то доба Кобилпћ, за што једна охола женока глава изустп« (8[аг. X. 188), и ако наведени пзвори са свим противно оведоче, т. ј. ла се Милош до 18. века звао Кобилићем (и Кобиловићем). У изводу из Бранковнћеве хронике, ппоатом 1764, назват је два пут Обп.шћем. а једном Хоби.шћем ,Гл. XXI. 257 — 259), а у другом изводу — једном Обилић а једном „Хобилић илп Кобилић » (Гл. XXXV. 89. Мплојевић је изоставио аКобилић«, а у рукоппсу долази). У псторпјп П. Јулпнца, од 1765, зове ое Обилићем (стр. 89. По овој прплици тако се зове и у „ Псторпческои 0 , коју Јулинац помиње на отр. 91, ну коју не могох наћи). У „оиштем лпсту" п у Троношца у век је Обилић. Мплош је, дакле, постао толикп л.убимац народа свог, да га је не оамо начинио зетом и војводом целе војске кнеза Лазара, него му ни његово нееотетично презпме не хтеде трпети, већ га заменп другпм, које се брзо распрострло и пстпсло право презпме .тако, да му се у песмама п причама једпа може у траг ућп. Тако охола сестра Леке ка петана ппта брата: „Шта о' впдпо, шта сп смпловао А на томе војводп војводп Мплогау, Ђе је виђеи, ђе је онажап јунак: Јесч л’ чуо, ђе прпчају л>улп.
78
ВУК БРАНКОВНЋ