Топола

шав, књнге, лампа, која је горела сву ноћ, итрачае малога Марка, и кљига од прича, расклопљена на оној коју он још није дочитао до краја. Весело јесеље сунце обплно проднраше у овај кутић, у коме ништа не беше измењено. Она оста непомична неколико тренутака, проводеРи тамо амо свој преплашени поглед. Спазивши кревет, којп су завесе затварале, она ђшш, п згромождена сећањем онога што се догодило. наново обнесвесну. Служавка п газдарица од куће дочекаше је на своје руке. Кад ио други пут дође к себи, она виде пред собом свештенпка. Он је узе за руку, п мољаше се Богу, који утире сваку сузу, и тешп сваку тугу. Она беше мирна, очп јој сз г ве, глас опор, без мплостп спроћу себе, без роптања на судбину. Рекао бп човек, да је гром, који ју је згодио, осушио њене очи а срце јој самлео у млево. Најпре п најпре она зажели, да дозна све како је бпло на стенп, како се њен спн иузао уза стену, како је доспео до последњег заравња. п како га је море однело; после, како су нађенп други п како су спасени. Казујте, казујте, господпне попо ! Ја хоћу да знам све. Ја могу све да чујем. Попа јој испрпча све што је чуо. Она ra слушаше жедно, чпсто с неком дивљом насладом, и само би овда онда ревла: Јадно дете! јадно дете! Дакле је то цела истпна; он је мртав. Свп су други дошлп, само он не ће доћи никад. Е, мој господпне попо, морам вам признати. Мени је дато по заслузи мојој. Бог ме је каштш I овао,

112

ГАЛЕБОВА СТЕНА