Топола

Скупљајућп евоје разбадане хартије, она ставп руку на неко ппсмо које је синоћ стпгдо поштои па стојаше још неотворено. Она одера куверту и прочпта ове речп: Ђ У Паризу l-i Сеит. не могу вшпе да трпим. Тп си сама pcu.ia, да посдови нису најважнија ствар у жпвоту. 0, мнли мојп! једина радости срда жога, ја ћу вас дакде већ једном видети! Жено :чоја, сине iioj ! ето же да вас загрдгох у своја наручја. Сачо сте зхи вп бдаго на свету, а све друго -ннје ништа. Сутра на вече подазизх нарочитШм поштанскшх возолх. Ово пиеамде стићи ће важ саио један дан пре лхене. Ја ca.\r ваи просто најсрећнпјп човек на свету; нпти има среће која бп се зхогда равнати с мајозх. ■ 5 5-Л.. Господпне ххопо, рече она, изведите ие. Он се кренуо, он пде, он ће бити овде кроз један сахат! Шта ћу да му кажем ] да он више нема детета; да Цу је син зхртав, син, кога је поверио бжо мешх, спн кога сам ја обрекда вратити лху! То се не може! Бог не тражи, да ја то моралх казати. Пзведите ме куд, иди боље седите ви ту. Да, да, еедите ту, ако Бога знате! Ја ћу опет доћи кад ме он зовне. Вп сте добрхх, господине попо; ви умете да говорите к срду ххесрећжвхе. Кажите му, да саи ја жива, да још жмам снаге да живим. Мж ћемо жжвети једно за

115

ГАЛЕБОВА СТЕНА