Топола

сувади на ватру, и стаде грејати дете према пла.мену. Држећи га и љуљајућн на својпм; коленпма. он га запајаше, кап по кап, впшж пз стаклета, оплетеног трском, које пзвадп пз својих бпсага: све је ово чинпо тако мудро п тако нежно, као .мајка рођена да је. После 'двадесет мпнута, он оде као што је п дошао. однесавшп са собсш п дете, које му спаваше на недри-ча. Анђео.је био Бибпја. Шта! повпкаше лд-дп, зар ова наказа, ' ова поруга прпроде, ово чудовиште, овај пакоснш; п лудак ? Бог ме баш он! ■Доброта једне жене, п мплошта једнога детета бадише у ову грудву зем.ве ‘ заметак љубави, благодарностп, п преданостп. То семе, тај заметак, био је успаван, готово мртав, па на један мах ожпвео, впдећп тугу и очајање јадне мајке. Бибија се најпосле досетпо, да је п Mapko отпшао бпо с децом. п да је u његов жпвот у опасностп. Сам co6oii, можда и не знајући колико је чудновато дело на које се одаје, он се, као топовско ђуле, покорио силп која га гонп, полетео је к пристанпшту, скочио у један чамац u отерао га на стену, п тамо је доспео баш онда. кад је талас бпо готов да однесе дете. Бог га је одвео, Бог га је вратпо. Светлост, која је заепјала j њега, нпје трајада више од неколико сахата: кад је свој посао сврпшо, јаднп суманути вратио се опет у своју ноћ, у своје незнање; он се не сеКаше нпшта шха је учинпо. Шта нпје чпнила г-ђа Хенрпковпца. да би га како год навела да покаже, чим 'бпло, да зна шта је учпнпо, па све узалуд.

120

ГЛЛЕБОВА СТЕНА