Топола

куће, у којој је становала госпођа Хенрпковица. Божји људп, који су га саранплп, нашли су о врату, на сиџимди, један прст од рукавице, којим му је г-ђа Хенрикрвида завпла прст, кад се оно био убио; сиромах Бибија, сиромах Бибија! Марко, у својој десетој годпни, остави родитељску кућу, и оде у школу, у којој није баш онако затворенички живот као у Колежу. Не изгледа, да је Марко био Бог зна како одличан ђак; ја сам прелпстао сву златну књигу, п његовог пмена нпсам нагаао. Исто се тако не памти да је дн пкад погрешио прекомершш радом, нити је кад био у том прпмер за своје другаре, или учптеље; али се зато слободно може казати, да су њега миловали п друговп п наставници. Племенпт према свакоме. несебпчан нп у чем, лаком где год треба одбранпти малога п слабог од сшшдјега, он бејаше бујан, карактера отвореног, а срда поносптог п слободног. Не велпм нпшта за његове способности. Непокорник иртвп.ч језицпма, он мвловаше прпродне науке. Земљопжс га је привлачпо, а најволео је чптатп пзвештаје путнпка. Наравно да је он, за врехге одмора, прпчао својнм другарима шта му се до годило на Галебовој Стенп: у његовој се школи још п сад прнча о медведима на Шлшдбергу, и о острву Тамбулинп.

XXIY Kao свп родитељп, г. Хснрпк п госпођа већ почеше бринутп се, на што ће се одати Марко.

132

ГАЛЕБОВЛ С TEII A