Топола

пуни радошћу. Укопнпчке бдеде боје, тужне сдике ладо по мадо претварају се у нежне сенке, живот се расцветава опет на самрти. Мидостивни Бог уредио је то тако. Господин Хенрш; и његова госпођа спремаху се да се састану, па више да се не растају. Они издажаху већ. на крај својега кушања; срећа се осмејклваше опет на ову кућу, у коју беше гром ударио. Г. Хенрик уређпваше све своје ствари како да се скоро крене на пут; још је ваљадо да наппше жени у којп ће баш дан доћв. Мдада жена очекиваше га нестршвиво, осећајућп се срећна што му може предати сина потпуно здрава, у цвету свију депота детшвства, а ни у сну не сннваше, јадница, нове несреће које јој се спремаху.

Y Беше већ дошао 15 Ссптембар. Тај дан Пудигуан беше нешто гдув и пуст; рекао би човек, да је сав живот некуд отжпао из њега. Сви становниди беху изашди на рад; једни на море, у рибу, а други на слана језера; жене се опет разишде по приморју да купе раке и друго што оставља море посде своје шшме. Само беху остала деца, која су врло мала за какав било рад, дванаестина мадих несташника који, оставши самп самдити, беху потпуни господари. Сви беху између седам и десет година, осем сина рибара Легофд, који беше навршио дванаесту. За то што је био најстарији, а и што је био врдо развпјен, према својим годинама, беху iiy старији накри.

ГАЛЕБОВА СТЕНА