Топола

јжм; u не наведп нас у напаст; но жзбавж нас ода зда.“ Амжн! рекоше сва деца у гдас. Сад што да Бог, рече ДегоФ, па кдече и сам. Море допре и до тога заравањка, и већ сдана пена прскаше их uo дицу и устима.

XIY Ни y Пудпгуану не беше мањи страх и очајање; алп да се вратизго мадко натраг, на онај тренутак, када се чамац, под управом УТегоФа, одвоји од обале. Пудигуан је био још неко време пуст и нелг. Г-ђа Хенриковида, пробудивпш се, није се ни упдапшда ни зачудида што сина не беше крај ње. Изађе из шумице, разгдеда, не ће ди видети Марка, па, не видећи га нигде, помисди, да се он игра негде с децом. Таква је претпоставка бида са свим природна; Марко је тако радио сваки дан. Њој то посде подне прође у најдеппшм смишљањжма: то је она тешка игра, којом као да судбина хоће да се руга, смејушећи се изгдедима будућности баш онда кад Океан одношаше посдедњу гранчицу њенога живота. У вече, сав народ сеоски, осем рибара, беше се вратио у седо. Пудигуан, мадо по мадо, беше добио свој обичнж обдик; само што ту не бегае жагора од деде. Ади још ником ни на ум не падаше, да се забрине што њих нема; саме мајке не беху узнемирене ни мадо, знајући нарав ових мадих дерана. Додетеће они, кад буде време ве-

ГАЛЕБОВА СТЕНА